Front­men hr­vat­ske gru­pe „Hlad­no pi­vo“ Mi­le Ke­kin re­kao je da će na­kon uspje­šne pje­sme „Re­no 4“ na je­sen ob­ja­vi­ti još je­dan singl sa svog so­lo al­bu­ma.
- I on­da će bi­ti ma­la pa­u­za jer će ‘Hlad­no pi­vo’ iz­da­ti svo­je naj­ve­će hi­to­ve, dva­de­set naj­ve­ćih hi­to­va od po­čet­ka ka­ri­je­re pa do sa­da. On­da će­mo to ma­lo re­kla­mi­ra­ti na tur­ne­ji i na je­sen sle­de­će go­di­ne ću iz­da­ti osta­tak al­bu­ma - ob­ja­snio je Ke­kin.
Na so­lo al­bu­mu se, ka­ko je re­kao, vi­di dru­ga stra­na nje­go­ve lič­no­sti.
- S jed­ne stra­ne imam taj je­dan an­ga­žo­va­ni, otrov­ni dio ko­ji vo­li taj čvr­šći zvuk, s dru­ge stra­ne vo­lim i te aku­sti­ča­re, ma­lo ti­še mu­zi­kan­te. Ovo je sa­mo je­dan dru­gi ob­lik me­ne - ob­ja­šnja­va Ke­kin.
U auto­bi­o­graf­skoj pje­smi Re­no 4, Ke­kin go­vo­ri o lju­ba­vi, pr­vim stu­dent­skim da­ni­ma, pr­vom al­bu­mu „Hlad­nog pi­va“, kao i o pr­vom auto­mo­bi­lu ko­ji je bio nje­gov.
Ma­da je po vo­ka­ci­ji pro­fe­sor nje­mač­kog i en­gle­skog je­zi­ka, mu­zi­ka je nje­gov ži­vot, a ka­kav mu je ži­vot, ot­kri­će dru­gim sa­mo­stal­nim al­bu­mom, ko­ji je ne­dav­no na­ja­vio sin­glom „Re­no 4”.
- U 30 go­di­na ka­ri­je­re ima­ti dva so­lo iz­le­ta, mi­slim da je pri­hva­tlji­vo za sve - ka­že Ke­kin za „No­vo­sti”. - To je i po­tre­ba, valj­da, da na­pra­viš ne­što dru­ga­či­je, da is­ko­čiš iz svo­jih okvi­ra. Htio sam da is­pri­čam pri­ču na svoj na­čin. Jer sa ben­dom je to uvi­jek kom­pro­mis, če­ti­ri čo­vje­ka mo­ra­ju da se do­go­vo­re oko sva­ke pje­sme, a ja sam ov­dje htio da bu­de sve po mo­me. Ovo je mu­zič­ka auto­bi­o­gra­fi­ja.
Nu­me­ru „Re­no 4” ste za­po­če­li još pri­je 10 go­di­na?
- Ra­ni­je sam sve ide­je sni­mao na dik­ta­fon, pa su se po­ja­vi­li pa­met­ni te­le­fo­ni i za­bo­ra­vio sam na nje­ga. Ka­da sam ga po­sle 10 go­di­na na­šao i uba­cio mu ba­te­ri­je, čuo sam po­če­tak te pje­sme. Imao sam i tekst „Le­ži­mo na skrip­ta­ma, li­ci­ma sun­ce hva­ta­mo, još ma­lo do pre­da­va­nja, ali se ni­gdje ne žu­ri­mo”. Ta­da ni­sam znao ku­da da­lje, a ka­da sam po­no­vo čuo taj po­če­tak, shva­tio sam da mi fa­li „re­no 4”, ko­ji sam vo­zio dok je pje­sma na­sta­ja­la, i za ne­ko­li­ko da­na sam je za­vr­šio.
Za­i­sta je bi­lo ta­ko ka­ko opi­su­je­te?
- Da, baš ta­ko. Po­ne­kad čo­vjek tre­ba sa­mo da is­pri­ča svo­ju pri­ču. Ta­da sam ži­vio u ku­ći na br­du, imao sam tvrd bo­san­ski na­gla­sak, tek sam do­šao u Za­greb, vo­zio sam „re­no 4”, ona je ušla... sve kao u pje­smi.
Tek­sto­vi va­ših pe­sa­ma su is­kre­ni?
- Ne, ja la­žem, do­sta do­bro la­žem. Ni­je smi­sao pje­sme da uvek bu­de isti­ni­ta, ali tre­ba da zvu­či kao da je ta­ko. Ne­ki od naj­do­sad­ni­jih lju­di ko­je znam pi­šu su­per­za­ni­mlji­ve pje­sme, a ne­ki za­ni­mlji­vi pi­šu do­sad­no.
Sa „Hlad­nim pi­vom” ste od pan­ke­ra iz pred­ra­đa Za­gre­ba ušli u mejnstrim.
- Na­dam se da je­smo. Tru­di­li smo se da bu­de­mo bend ko­ji svi zna­ju, kao što su to bi­li „Za­bra­nje­no pu­še­nje”, „Ri­blja čor­ba”, „Azra”, „Elek­trič­ni or­ga­zam”, ko­je smo slu­ša­li na na­šim po­če­ci­ma. Oni su bi­li mejnstrim, svi su ih zna­li, ima­li su hi­to­ve. To smo i mi htjeli. Mi­slim da smo bli­zu.
Ka­ko je glu­ma ušla u vaš ži­vot?
- Sve je po­če­lo na ma­lom fud­ba­lu, ko­ji igram i da­lje jed­nom-dva pu­ta ne­djelj­no. Tu sam prije mno­go go­di­na upo­znao re­ži­se­ra Go­ra­na Ku­le­no­vi­ća, pa sam ga zvao da na­pra­vi spot za pje­smu „Ro­štilj”, sa tre­ćeg al­bu­ma „De­set­ka”. Na­sta­vi­li smo sa­rad­nju i ka­da je po­čeo da ra­di se­ri­ju „Bi­tan­ge i prin­ce­ze” po­zvao me da igram. Po­ka­zao sam se kao vr­lo sim­pa­ti­čan per­verz­njak, na­stran tip. Znao sam da će upa­li­ti. Ta­kve li­ko­ve lju­di obič­no vo­le.
Iz­ja­vi­li ste da vam je mu­zi­ka psi­ho­te­ra­pi­ja i da će­te, ka­da bu­de­te pot­pu­no iz­li­je­če­ni, ku­pi­ti brod i ot­plo­vi­ti. Još ste tu?
- Je­ste mu­zi­ka psi­ho­te­ra­pi­ja, de­fi­ni­tiv­no. Sva­ki ob­lik kre­a­tiv­no­sti li­je­či čo­vje­ka. Da ne­mam taj dar pi­sa­nja mu­zi­ke i tek­sto­va, ko zna ka­ko bih to is­po­lja­vao. Mo­žda bih pra­vio ori­ga­mi? Ne­mam poj­ma. Da, mu­zi­ka mi mno­go po­ma­že. Ali eto, 2017. je, a ja se i da­lje ni­sam iz­li­je­čio. Ka­ko je kre­nu­lo, i ne­ću još ne­ko vri­je­me. Na­ša stvar­nost mi da­je još mno­go ide­ja za pje­sme.
Je­ste li i da­nas pan­ker?
- Ne znam šta vam to zna­či. Kad te jed­nom str­pa­ju u ne­ku fi­o­ku, ne mo­žeš se iš­ču­pa­ti, pa ta­man svi­rao sa­mo sa sim­fo­nij­skim or­ke­strom. Ako sam pan­ker, on­da pan­ke­re stal­no raz­o­ča­ra­vam svo­jim no­vim pje­sma­ma.
Da li vam je ne­mi­ran tem­pe­ra­ment bio od ko­ri­sti ili vam je do­no­sio šte­tu?
- Mi­slim da mi je po­mo­gao. Ni­sam mi­ran tip, ne mi­rim se sa si­tu­a­ci­ja­ma i stal­no se, ne­ki vrag, bu­nim. I to me tje­ra na­prijed. Moj tem­pe­ra­ment je­ste na ne­ki na­čin unu­tra­šnji ne­mir, ali mi­slim da je to po­treb­no za kre­a­tiv­nost. Ne mo­gu se­be da za­mi­slim ka­ko gle­dam za­la­zak sun­ca na svo­joj bar­ci i pi­šem pje­sme. Ni­sam čo­vjek za mir­ne za­la­ske.
A za bur­ne iz­la­ske?
- To je­sam. Ne vi­še kao pri­je, ali vo­lim dru­štvo, vo­lim da po­pi­jem i da se pro­ve­se­lim. Ži­vot mi je po­stao mir­ni­ji, ne iz­la­zim ta­ko če­sto. Sa­da dva-tri da­na pred kon­cert že­lim da bu­dem nor­ma­lan, da ra­ni­je leg­nem u kre­vet. Ali vje­ro­vat­no ži­vim mno­go bur­ni­je od mo­jih vr­šnja­ka ko­ji se ba­ve „nor­mal­nim” po­slo­vi­ma.
U ra­nom dje­tinj­stvu ste uz ro­đa­ka u Tu­zli ot­kri­va­li mu­zi­ku, pa ta­ko i To­mu Zdrav­ko­vi­ća.
- To­ma Zdrav­ko­vić je fe­no­me­na­lan pjevač, na­ža­lost - po­koj­ni. Taj nje­gov sta­ro­grad­ski štih, to do­sto­jan­stve­no na­rod­no pjevanje. Ne­do­sta­ju nam ta­kvi iz­vo­đa­či na mejnstrim sce­na­ma. Moj ro­đak ga je mno­go volio i ta­ko sam od nje­ga po­ku­pio ma­lo te lju­ba­vi pre­ma To­mi i Zvon­ku Bog­da­nu. Vo­lim po­ne­kad da ču­jem ne­ku na­rod­nu pjesmu. Aler­gi­čan sam na ovaj tur­bo-folk, pa i tur­bo-pop.


„Za­stra­šu­ju­ći” ju­bi­lej

Bend „Hlad­no pi­vo”, ko­ji će na­stu­pi­ti 18. av­gu­sta na be­o­grad­skom „Bir fe­stu”, na­red­ne go­di­ne pu­ni 30 go­di­na, a Mi­le Ke­kin tvr­di da mu to zvu­či za­stra­šu­ju­će: - Ne vo­lim te go­di­šnji­ce, ali lju­di vo­le ro­đen­da­ne, jer ta­da bu­de ne­što za dža­be. Ma­lo mi je to pre­br­zo pro­šlo. Ne­ko me je pi­tao ka­ko se osjećam kao vo­đa ve­li­ke gru­pe sa 30 go­di­na ka­ri­je­re, a ja sam od­go­vo­rio kao vo­đa ben­da ko­ji je tek na po­čet­ku. Pla­ni­ra­mo al­bum sa naj­ve­ćim hi­to­vi­ma do kra­ja ove go­di­ne, pa ve­li­ku tur­ne­ju 2018.
U ka­ri­je­ri od 29 go­di­na bend na­stu­pa na naj­ve­ćim rok mu­zič­kim do­ga­đa­ji­ma i sce­na­ma u re­gi­o­nu, a nji­ho­vi al­bu­mi su po­što­va­ni od stra­ne slu­ša­la­ca, u pri­log to­me go­vo­re i dvi­je no­mi­na­ci­je za MTV na­gra­du „EMA Best Adria Act”.